Sarajevski tjednik “Dani” u svom najnovijem broju donosi zanimljiv tekst o 90-godišnjem Džemilu Kariću koji je u Drugom svjetskom ratu bio razvodnik u Prvom gorskom zdrugu Hrvatskih oružanih snaga NDH. Za Dane govori o svome vojevanju u domobranima, o besprijekornoj disciplini Wehrmachta, te kako je preživio kolone smrti nakon predaje vojske NDH kod Bleiburga! Zanimljivu Džemilovu ispovijest prenosnimo iz sarajevskog lista:
Tišina se nalazi u brežuljkastom kraju, na nekih petnaestak minuta vožnje od centra Zenice. U idiličnom pastoralnom krajoliku na svakom koraku avetinjska ruševina. Vidno je da je od kuća ostalo samo ono što se nije moglo odnijeti – betonske konstrukcije! Hrpa bijednih ostataka betonskih blokova, žbuke i cigle pored ceste svjedoči da je nepoznati rušitelj u ovom slučaju shvatio kako iskoristiti i neiskoristivo. Naš vodič kaže da su to pretežno kuće nekadašnjih stanovnika Srba, koji su sada negdje u inostranstvu. Krajolik je prekrilo sivilo uzvitlanih kišnih oblaka/kroz koje se probija sunce.
“Ovdje u blizini je kamp u kojem još žive silovane žene s djecom koju su rodile!”, dodaje. Pod lipom leži pastir okružen ovcama. Pitamo gaje li Džemil tu. Pokazuje na susjedni brežuljak. U susret nam uskoro ide starac, potpomažući se s dva štapa. Prati ga stado ovaca i garov crnog kovrčavog krzna. Džemil Karić. Predstavit će nam se kao razvodnik Prvog domobranskog zdruga. Preživio je Bleiburg. Pamćenje ga katkad izdaje, no neka sjećanja, kaže, ne mogu nestati. Ovo je njegova priča.
Kroz Hrvatsku protiv partizana
Rođen sam 1921. Ja što znam, meni je dobro uvijek bilo! Došlo onda vrijeme za vojsku. Uzela me Kraljevina i Švabo onda došao. Onda sam ti bio domobran. Dobro je bilo u domobranima. Obiš’o sam svu Hrvatsku, svako selo, sve. Bio sam u Prvom gorskom zdrugu minobacačlija. Im’o sam onaj 82 minobacač i, dragi si moj, njega sam nos’o. U Austriji sam ga tek bacio kad je Švabo potpisao kapitulaciju. Mi smo ti bili zakleti na Rusa tad, k’o i čitav svijet. Bili smo ti u pripremi di treba, di god zapuca, haj’mo! Sve u redu bilo, vojnički život. Protiv partizana! Po čitavoj Hrvatskoj! Oni napadnu, a mi se branimo! A bilo ih je u čitavoj Jugoslaviji! Jednom kad su nas napali pred kraj rata tukli smo se dan i noć! Nisu nam mogli Nijemci pomoći! Najednom smo groblju bili i hajd’ onda bjež’, kud se ko može izvući! Pucali, ganjali se i tako! A inače, čitavo vrijeme smo se tukli svuda: Daruvar, Bjelovar, Garešnica, Grubišno Polje! Što da ti kažem, moj dragane, Hrvati htjeli svoju Hrvatsku, partizani htjeli svoju državu i eto! Ja nisam otiš’o kao dobrovoljac nego otiš’o, uzelo me! Nisam htio nikud. Otiš’o sam da služim kao i svi drugi nekad vojnici, ali eto, međutim, ‘vako je ispalo! Nudili su partizani njima da pređemo! Sjećam se jednom jedna ženska viče: “Predajte se, drugovi domobrani!” Ali, nisu nam dali s njima da govorimo! I sad kad je ova govorila: “Drugovi, predajte se”, nije moglo! Mi imali njemačke oficire! A ja i ne bih njima!
Emil und Džemil
Ma nema! Bili oni dobri, dragane moj! Što god ga zamoliš dadne ti! Cipele one, šue, mi ih zvali, samo malo da se oštete, on kaže, hajd’ u magazin, mijenjaj! Gospoda su to bila! Šoa sam kod njih svakakve hrane pojeo, joj! Emil Schmidt mi se zvao oficir! E, on je bio na Rusiji! Da prostiš, nema, ‘vako, pola stražnjice! Odbilo mu! Pa ga onda dalo ‘vamo, malo na odmor i tako! Eeee… Schmidt! On Emil, a ja Džemil! Mi smo dobri bili, dragane moj! Ja njemu: “Emileee”, a on meni: “Komm, Džemil, komm!” I ja dođem! Nešto sam ja znao tog njemačkog kad mi on kaže, al` nisam ja znao baš da se izjasnim! Dobar bio kolega! A Hitleru! Uvis ja njemu dignem ruku: “Heil!” Tako sam ga, kako bih rek’o, pozdravljao! Nijemci su bili… uh… u Njemačkoj sve bilo pod konac! A treb’o sam ja njemačku penziju uzeti! Isto bih ja volio danas onu jednu njemačku četu vidjeti u onom odijelu, sve mi se čini više nego išta! E, kad bi oni zapjevali! Lili Marlen! Kad smo vježbali pa kad smo naišli, idu jedna njihova i jedna naša jedinica, onda se zvala bojna, pa kroz Bjelovar! Pa oni pjevaju, idu prvi, a mi za njima! Joj, konji lupaju po onom asfaltu! Kulturno! Fino! Izaš’o onaj narod, cure, žene, a mi pjevamo bosanske pjesme, ko je kakvu znao!
Nastavak slavnog vojevanja
A Hrvatska i Njemačka, bezbeli, u sporazumu bile i treba im vojske! I onda tamo na mađarsku granicu, tu smo bili mi na pripremi da nas šalju na front di treba. I trebali ić’ za Njemačku otale. Samo nam deke dali i popisali! I treb’o ja da idem, otac mi umro! Dragi moj, kaže mi on, evo tebe u knjizi, ti ode za Njemačku! Otac umro, njega sahranili! I ja ti tako u Njemačku, ne mogu se sad sjetiti svih gradova… bilo je više, samo sam poboravio, bolan ne bio. Sad te u Njemačku, pa te vrati ‘vamo, ako je ‘vamo potreba! Hajdera ‘vamo, hajdera tamo! Napadnu nas partizani i branili se! Ja lupao bacačem, sipao koliko god sam htio. Imao onih granata đe god hoćeš. Nisu nam branili Nijemci! A kad su Rusi prišli tamo, kad je treb’o biti sremski front, ne zna se odakle pucaju! Jednom smo bili u patroli tamo negdje po noći nas trojica, ja bio vođa patrole, kad ide, šulja se, njihova patrola da ispitaju našu snagu, a i naši njih! Kad idu oni, mi šutimo i, dragi moj, uhvatimo njihovu patrolu. E, svezasmo ih, al` to ne smiješ mrdnuti, galamiti, ništa se ne može čuti. Odstranili se malo dalje i ono smo ih mogli malo ruski razumit! Kad po nesreći, njihov poručnik, Ahmet mu ime, moli, kumi: “Nemojte me ubiti” i pokazuje dvije slike od sinova! Kažem ja njemu da nećemo, ima komanda, pa nek’ ona radi s njima! E, dragi si moj, kad je to već, kad smo došli komandi, vrati-smo se nazad – a ova dvojica sa mnom su bili Hrvati – kaže jedan: “Što ih, bolan, ne pustismo? Molili su da ih pustimo!” Ja bih ih vratio, ali ne smijem od ove dvojice! Hrvati! Da me neće tužiti! “E, sad mi, rekoh, kažeš, pa bi me tužio kasnije!” Ma kaže on: “Trebali smo kad pokazuje slike one djece. Muškarci, oba mu!” Ali, eto, dadosmo ih u komandu! Što je bilo s njima kasnije, ne znam!
O četnicima i ustašama
Četnici su imali svoju obranu ovdje u Tišini! Bila i četnička komanda u jednoj kući. Imali su u Perinom Hanu i ustaše svoju i oni svoju, što ti ja znam! Za ovu sigurno znam! I, eto, kako su se slagali, ja ne znam! A ovdje su naše komšije bile dobre prema nama, nisu nas dirali! Samo su uzimali stoku za ishranu. S ustašama nisam bio. Kao borci su bili dobri, a sad za njihov učinak ja ne znam, brate. Nisam vidio ništa od njih da rade. Pričalo se da su svašta radili! Ja nisam vidio! Prema nama su dobri bili, nema govora! Poboravio sam dosta toga, moj brate! A nismo ti mi ubijali da ti kažem! Jedino ako mi idemo, a iz sela neko otvori vatru, onda im mi odgovaramo! Ne gledamo u čiju ćemo kuću! Samo udri! A mirno ako prođeš, ne smiješ pogledati!
Do Bleiburga i natrag
Nije lako pušku baciti! Dok baciš, on ima a ti nemaš, on more što hoće s tobom i tako je to i bilo! I onda smo ti sa Švabom krenuli do Bleiburga. Svi smo računali, bjež’ od Rusa! E onda smo ti došli do Engleza! Išli kroz Sloveniju, ali sve pod borbu! Gonili nas partizani i još ko je ja ne znam, a mi smo se branili i bježali! E onda, poslije, Englezi ne daju! Nemaš kud, nego nazad! Predali nas partizanima! Jadna majko! Bogme, gadno je to bilo! Uhvatili nas u one kolone i predavali nas jedni drugima! Recimo Zenica predavala Perinom Hanu, Perin Han Kaknju i tako. A mi skroz odozgo iz Slovenije u koloni pješke! Kad smo došli do Maribora, tu smo morali baciti, šta god je ko im’o. Prstenje, zlato, satove, sve! Ujutro, ko je doš’o, mogao je kuna, onih njihovijeh para, u vreće nakupiti! E daje bilo bar za jest! Jeli bi samo sebe još za koji dan! Nisu nas tukli, što jes’, jes’, ali nam nisu dali jest. Ali kad uniđe kolona kroz hrvatsko selo oni iznesu one hrane, krompira kuhanog… svega! Al` zato onaj što goni, uzme pušku i kaže: “Ako priđeš, zemlja si!” I ganjalo me, što ti ja znam, u toj koloni u Zagreb, pa u Našice, pa u Viroviticu, pa dalje… i ubiju onoga ko ne more ići. Neki bi rekli: “Ubij me! Ne mogu više!” Kako ćeš, bolan, hodati, kad ne jedeš nikad? Nemoj jest dva dana pa ćeš vidit, a kamoli nikako! Bi l` vjerov’o, isto ‘vako pod lipom u Križevcima, sjedili mi, ne moremo nabrati onog lista da kuhamo, nego bi nas sabirali više, pa naberi onog lišća pa kuhaj! A list tvrd k’o da nije bio na vatri. I ono pij, jedi, samo da se spasiš! I, dragi si moj, iz Križevaca gonili nas dalje u Bočinj iz Bočinja nas vratili u logor u Slavonsku Požegu. I tamo na ledini lezi, sjedi! Jest jedan doveo, i trojica njih dovela Srba i dvoje troje-djece, pa one parmake uzeli, pa biju, ubiše, a nas je hiljada. Ovako u jedan ćošak nas zbiše! A jedan iz one kolone, Hercegovac, im kaže: “Nemojte misliti da neko ne piše ovo što vi radite!” I onda su oni odstranili djecu i nisu nas više tukli!
Druge su pobili
U logoru, lezi, sjedi, kad proglasi se: ko je narukovao ’41. i ’42. ići će kući pa će tamo odgovarati za djela! Uh, drago nam bilo, i ja taj. I jedno jutro zbilja, stolove postaviše i deke, ko je ’41. i ’42. u vojsku otiš’o na stranu, a ova mlađa godišta na drugoj strani. I sad ti ovi pisari pišu ko si, odakle si, gdje si bio i što si služio, kud si hod’o i tako! I, dragane moj, tu su nas odstranili, a ove su otpustili, ova mlađa godišta. E, međutim, ja skoro na red doš’o da me piše, a bio tu jedan njihov iz Zenice, šef rudarske zadruge, i pita ti on mene: “Bi l` ti iš’o u vojsku?” Ja kažem: “Vrlo rado!” On me izveo, a ovi što ih je popisalo i ostalo, njih su oni držali nekol’ko dana i kaže mi ovaj jedan kasnije, njih je gonilo za Kozaru i pobilo! “Dostavljali smo ih”, rekao mi taj čovjek, “do jedne pilane. Tu smo ih ostavljali i vidio sam jednu ženu jednom reže, da Bog sačuva, sramotno tijelo!” Sa mnom su bila dvojica čitavo vrijeme, jedan od Busovače Zelenika i jedan od Kaknja isto, njih nije htio izvesti, a skupa smo bili čitav rat u jednom odjeljenju. Rek’o je da će doći po njih, ali nije doš’o tako da su ostali. Nema ni njih, nijednog.
O partizanima i Titu
A im’o ti ja prijatelja. On bio u partizanima. Kaže, puc’o na mene, jeb’o ga otac njegov u Hercegovcu! I priča ti on meni kako je bilo i zbilja jest! Sve mi prič’o! A mog’o me ubiti! A iz sela, kad je došla sloboda, svi su se javili da su partizani bili, a lažu! Ja se nisam javio! I meni jedan moj komšija kaže poslije, Nezir jedan, Sifetov brat i njegov ćaća: “Zahvali Bogu što jedeš socijalistički hljeb!” To mi je govorio jer nisam bio partizan, a on se proglasio da je prvoborac, a laže! Tako je to bilo! Vidim lažu, petljaju, i oni su lagali svašta. Od ničega da može biti nešto, al` nije niko lud! Ma ja nisam volio ni partizane ni Ruse, ja volim i danas Švabe! Volim i Bog! Zato što je to narod, to su ljudi kulturni. Oni u sobi, njih po deset-petnaest, čuješ muha kako leta, čisto divno! Jedan piše, jedan crta, jedan ovo, jedan ono, a ovi naši galame, što sve ne viču! Za mene su kulturni, pošteni ljudi! Znalo se reda! A i Tito je bio dobar da ti kažem! Davao kredit, dobra zarada! Redovita zarada! Hrane bilo! Tito je dobar bio, nema šta! Bili dobri oba, i on i Hitler! Davali i jedan i drugi! Jedina je greška Hitleru bila što nije onu atomsku bombu na vrijeme napravio!